Као српски конзул, током боравка на
Косову и Метохији, у периоду од 1904. до 1911. године, песник Милан Ракић пише осам родољубивих песама инспирисаних заветним косовским искуством.
Песме су
груписане под насловом На
Косову.
По редоследу
настанка, то су: Минаре 1905, На Газиместану, Симонида и Божур 1907, Јефимија и Кондир 1910, Напуштена
црква и Наслеђе 1911.
Милан Ракић објавио је само две збирке песама Песме, 1903. и 1912. Створио је око шездесетак песама, али их је довео готово до савршенства. Често је писао љубавне и мисаоне (рефлексивне) песме, али посебну пажњу до дана данашњег привлаче његове родољубиве песме.
Легенда каже
да је овај цвет изникао из крви српских јунака на Косову након Косовског боја.
Расте само на овом подручју, цвета у мају и јуну.
Према веровању, божур је пре Косовског боја био беле боје.
Веровања:
Штити породицу и децу, његов корен привлачи срећу, чува дом од
зла.
Ако девојка чезне за младићем, треба само да се окити божуром и
одмах ће привући пажњу тог младића.
Божур је симбол срећног и складног брака, зато се убацује у
венчани букет.
